μεταμόρφωσις

možda bi to i bilo jutro kao svako drugo, koji trenutak pošto prvi sunčev zrak blago dodirne usnulo lice zeleno plave planete, ili neka druga glupost koju možete naći kad kucate u gugl "opisi jutra". no, zaista, to je mogao biti dan kao i bilo koji drugi, da se, umesto moga metafizičkog bića, (ne znam šta znači metafizičko-ne zanima me-nemojte mi objašnjavati-hvala) u mom krevetu nije pojavila amorfna masa odevena u dres mrskog mi golden stejta

dobro jutro

i zaista, svakom ljudskom umu bi bila potrebna poveća količina vremena da uopšte shvati, ne, prihvati, svoje novonastalo stanje, te sam i ja isprva ovo razumeo kao puku slučajnost, jer, šta bi drugo moglo biti u pitanju? nije kao da postoji dan preobraženja u mikija đuričića iz kupinova, što se ispostavilo kao istina kada sam i devedesetčetvrtog dana u odrazu svog ogledala video gospodina iz kupinova, koji je nekako svaki dan nosio drugi dres, tog dana vest hemov.

oh ti napaćeni čoveče

stodvadesetog dana kao miki iz kupinova, odeven u bogdanovićev dres iz sakramenta, pribegao sam proučavanju bilo kakvog spomena situacije slične mojoj, iz fiktivnog dela ili iz stvarnosti, u potrazi za rešenjem iste - transformerse, freaky friday, ili kafkinu metamorfozu. naravno, niti jedna situacija nije imala svoj epilog bez samoubistva, što se nije dovodilo u obzir, ili neke vrste duhovnog pročišćenja, što je bila jedina stvar manje verovatna od samoubistva - kao čovek koji je živeo sam, sa poslom koji nije zahtevao nikakav kontakt - sve što sam ikada i tražio, zaista je malo verovatno zvučalo da bih sam došao do nekakve katarze ili drugog termina za to kojim bi se gimnazijalci frljakali.

do dugo iščekivanog nervnog sloma je došlo dvestatridesetpetog dana - ovog puta bez ikakvog dresa

nakon otprilike godinu dana kao miki, košmari u kojima sam bio oči u oči sa jelenom janković su konačno prestali, što mi je pružilo priliku da počnem da razmišljam o mojoj novoj, čini mi se zauvek neizbežnoj, ličnosti. o mikiju sam znao koliko i bilo ko drugi; znao je da se voda u bazenu ne može zagrejati jednom po jednom džezvom, postao poluslavna ličnost, pobedio u jednom rijalitiju, pukao sve novce na kur*e i kokain, ušao u drugi rijaliti, jebo u rijalitiju, tuko ženu u rijalitiju, bio konsultant pri pisanju nekih kurčevih članaka i nosio dresove u trećem rijalitiju.

naravno, tu su bili i samodestruktivni napori gospodina iz kupinova, te je osim već navedenog pucanja novaca na kur*e i kokain, uspeo da uništi i verovatno najbolju priliku koja se čoveku ikada pruža - kulinarska emisija. najednom primetih kod sebe sažaljenje prema ovom, sada već u mojim očima, posrnulom titanu, produktu jedne neizlazne situacije, oblikovanom od strane reprezenata njegovih lažnih interesa. tada sam počeo da razumem svoju drugu, svoju novu kožu.

karpe diem tako nešto

nakon tri godine u mojoj novoj koži, život na način kojim sam ga do sada vodio više nije imao smisla - miki u meni - sada već ja - je bio previše naviknut na svoj način i bilo je preko potrebno da se istom vrati. dva minuta su bila dovoljna da se zakaže deset kastinga za isto toliko rijalitija, a još dva da nas, kao veterana žanra, prime. u mom novom domu nije bilo potrebe da pogledam u ogledalo kako bih video miodraga - svaki od nas je bio on. svaki od nas je bio pobednik.